Kratke priče
Author Dobrica Savić
Nemam više vremena
Sat sve brže otkucava i poručuje kako je vremena sve manje.
Nemam više vremena ni za šta, čak ni za svoje misli.
A misli, misli gone jedna drugu iz bezdana podsvesti u svet jave, a ni ona za njih nema vremena.
Zatrpana mislima svest se buni jer zna da je tako kratkotrajna, beznačajna i nepredvidivo promenljiva. Svest hoće mir i tišinu, hoće sopstvenost, a ponajviše hoće vreme, koga nažalost ni ona više nema.
Da… nemam više vremena.
2019, Beč
Koncert
Ako se pitate kako mi je bilo na Cecinom koncertu sinoć, pa evo i to da vas obavestim.
Koncert je po redu vožnje trebao da krene u 9. Počeo je u 9:30. OK, nije loše. Jedino što je tada počeo ustvari DJ. Ubrzo ga je zamenila neka lokalna Bečka grupa koja je slobodna mogla i da ne svira, tj. da ostane u publici. Naravno da je sve to bilo onako podnošljivo prvih petnaestak minuta. Već nakon dva sata njihovog nastupa oni baš nikom više nisu mogli da budu interesantni! A koliko su bili glasni, pa možda je dovoljno reći da čak ni od jutros ne čujem sebe kako mislim!
Ceca je svoj koncert, ili bolje reći svoj manji deo koncerta pocela u 11:40. Znači jos malo pa 3 sata nakon kako je to već bilo najavljeno. Naravno da to verovatno tako treba, pošto to svi tako i rade, jedino što ja nisam bio obavešten o tome. Onda je super pevala nekih sat vremena i najavila pauzu, tj. kako je rekla – da ode da se presvuće. E ta pauza je trajala do 1:30 posle ponoci!!! Znači barem sat vremena, a možda i više, al neznam.
U prostoriji u kojoj je bilo sigurno hiljadu-dve ljudi, a možda i više, i gde su svi pušili i većina bila potpuno pijana, ja sam ćekao i ćekao da ona nastavi svoj deo nastupa, usput dobijem vene na nogama od četiri ipo sata stajanja i na kraju je nisam sačekao da se pojavi u toj novoj odeći i obući i da nastavi sa pevanjem, nego sam se lepo pokupio i otišao. Uz put sam radio slalom jer je na podu sale bilo gore nego u najgorem svinjcu, što od pobacanih flaša, limenki, razbijenih čaša, cigara, i ko zna čega još. Kući sam stigao posle dvojke i rekao sam sebi da su me takvi koncerti videli sada i NIKADA VIŠE!!!
Tek da se zna.
Gluv i dimljen – ja!
April 2012, Beč
Linux
Dragi moji,
Za sve one koje to interesuje, svečano izjavljujem da se sve više i više zaljubljujem u Linux!
OK, nije to još uvek ono pravo, i definitivno to nije bila ljubav na prvi pogled, već što bi rekli, ljubav na 7-8 instaliranje!
Naravno da je mnogo toga drugačije u odnosu na moju dosadašnju ljubav zvanu “Prozori”, koju su pratili česti izlivi promaje, zatvaranja kroz lupanje, i sve sporijeg hoda, hoću reći tapkanja u mestu i grickanja noktiju. Vredno sam menjao generacije tih prozora uz naravno plaćanje adekvatne nadoknade, da bih na kraju promenio i nekoliko Linuxa, ali bez nadoknade i straha od “plavog prozora smrti”. Moja nova (ne)poznanica se zove LinuxMint i, kao što joj i ime kaze, ume ponekad da mi izazove izlive mente na uši i nos, ali trudimo se da toga ima što manje.
Verujte mi da je moja najveća žalost naravno to što neću biti više u prilici da Bilu Gejtsu poklonim koju stotinu dolara za dogradnju njegove svetske imperije i ličnog fonda, koji je veci od budzeta trećine zemalja na svetu, ali, siguran sam da će se on vec nekako snaći i bez mene. Uostalom, tu ste vi. Ja bih radije da dajem svoje dobrovoljne priloge unesrećenima direktno, nego preko njega.
S’ nadom da će te se i vi možda uskoro naći u novom drustvu i svetu Linuxa, puno pozdrava i čuvajte se prozora i promaje. Promaja zna da ubije!
Novo-pečeni Linuksovac,
PS – još samo da pronadjem da li ima i zamena za WinAmp, recimo neki LinAmp?
2011 Beč
Budjola
Sireve “budjole” u principu ne kupujem jer znam da su smrdljivi. Ovaj je ličio na onaj najnormalniji koji ja obično kupujem, Edan, Gouda, kačkavalj, ili kako li se već zove. Kupio ga ja još davno i nikad ga nisam ni načeo (hermetički plastificiran). Odlučim jednog dana da ga prikoljem onako na veselje svih stanara ove zgrade. E ljudi moji mal falilo da šlogiram koliko ta glupost “čudno miriše”, u mom prevodu smrdljaka. Ubacim ga u djubre – smrdi. Vežem kesu – opet smrdi. Odnesem ga u djubre (100 m. odavde), i odande mi smrdi. A neznam da li da budem toliko pametan pa da javno priznam da sam ga i zagrizao da vidim kakav mu je ukus kad toliko smrdi.
Sad sam sebi smrdim iznutra!
Nemam šta više da dodam, osim da mi je sira dosta za sledećih mesec dana!
2011 Beč
Napad iz mraka
Nećete verovati šta mi se desilo večeras. Imao sam veliku neprijatnost. Napadnut sam ispred svojih sopstvenih vrata! Da, baš tako. Napadnut sam ispred samih vrata. Ja nisam baš za bacanje i znam da se branim, nisu dzabe ti silni borilački pojasevi, medjutim bio sam brojčano nadjačan. Bilo ih je 10 na mene samog! Jedva sam živu glavu izvukao. Evo još se tresem, ne mogu sebi da dodjem.
Evo isprićaću redom šta je bilo, tj. kako se to desilo. Sedim ja mirno ovde u stanu, slušam muziku, nešto raduckam i odjednom neko zazvoni i zalupa na moja vrata. Trgoh se i kako nisam ništa posumljao, napravim grešku koja je mogla da me košta života. Nisam pogledao kroz špijunku da vidim ko zvoni. Pomislio sam neki komšija opet da se buni što sam jutros kucao nešto po stanu. Otvorim vrata a ono desetoro njih! Toliko sam mogao da izbrojim, a mozda ih je bilo i više. I ko po komandi, svi odjenom skočiše na mene. Viču nešto, deru se, ja nerazumem šta hoće jer pričaju sve na nemačkom, sevaju mačete, motke se viju, svetle neke strašne oči iz mraka, krici, a uz sve to oni maskirani u neka strašila, veštice, vampire, vukodlake. Malo je falilo srćku da dobijem. Padoh na kolena, molim ih nemojte deco mene, ja sam dobar, al nije vredelo. Nisu otišli dok mi nisu pokupili svu čokoladu i bombone i onda se tek okretoše i odoše u mrak hodnika.
Na kraju jedan stariji medju njima, valjda je on bio vodja “bande” reče: Happy Halloween i nesta!!!
E nije mi ni sada lako kad pomislim da mi odoše svi slatkiši 🙂
Happy Halloween!
2011 Beč
Test intolerancije
Pod izgovorom da mi cine životnu uslugu, ubediše me dušmani da odem na test intolerancije na hranu i ostale životne namirnice. Znam da ljudi mogu da budu alergični na neke stvari, na neke ljude oko sebe, na recimo rodjake i komšije (na njih posebno), shvatam da mogu da budu alergični čak i sami na sebe, ali da budu intolerantni na hranu, e to još nisam čuo! Naravno svaka čast onim bolesnim koji su uspeli da stvore alergiju na kikiriki i semenke, ali na hranu, mislim onu pravu u koju u prvom redu ubrajam meso, hleb i čokoladu, e to mi nije jasno. Ajde objasnite vi meni kako neko moze da netoleriše čokoladu? Ma to vam je misija nemoguće.
To za taj kikiriki i semenke, to shvatam. Valjda su išli mnogo po utakmicama, živcirali se dok su im njihovi voljeni timovi konstantno gubili, a naši timovi obično znaju da gube, pa su valjda od te silne nervoze razvili alergiju na sve što ih podseća na njihov nekada obožavani tim. Sto podrazumeva i taj kikiriki i semenke. Cim ga vide, sete se zadnjeg katastrofalnog poraza, za koga su naravno bile krive sudije, skoči pritisak, digne se želudačna kiselina, pocrvene pa poplave, prestane normalno disanje, ruke počnu da se tresu i znoje, mucanje zameni normalan govor, i eto ti alergije. Lako razumljivo, zar ne? Ali hrana!
Kako ja volim slatko, padoh na slatke reči prijatelja mi mojih koji rekose da taj test rešava sve životne probleme. Posle toga tačno znas zašto su te još kao bebu zvali bucko, što si na svim slikama bio zamazan nekim pekmezima i čokoladom, zašto su te u školi zvali izelica, a na fakultetu obilazili prilikom poziva na zakuske i ostale slične zabave. Ujedno, tako rekoše ti moji prijatelji a oni su obavešteni pa im stoga i poverovah, na tom testu tačno vidiš zasto ti zeludac trokira posle 300-400 zalogaja, zašto ti je lice non-stop crveno, tolerancija niska a pritisak visok. A uz sve to rekoše da ću sa samo malo korekcije svoje ishrane, smanjiti intoleranciju i podmladiti se bar za jedno 10 godina. Pa dobro na to podmladjivanje se nesto i nisam mnogo palio jer bi trebali da me podmlade bar jedno 25 godina da bih ponovo ličio na pljosku a ne na lalinsku olbu.
Al šta ću kud ću, ubediše me. Zapucam ja preko pola grada u neki zamračeni suturen nekad davno napravljenog ali nikad veselog solitera. Triput zazvonim na pogresna vrata, odslušam sijaset naših vec širom sveta poznatih psovki dobrodošlice, i konačno udjem u čekaonicu da bih naravno sačekao. Jer čekaonice su i napravljene zato da bi se u njima čekalo. Jedino sto ja nisam shvatio šta to čekam kad sam bio potpuno sam samcijat u toj sveže okrečenoj čekaonici sterilno bele boje. Ali, ipak ja strpljivo sačekam da se neko pojavi i da me konačno upita šta tu radim. Rekoh, pa u čekaonici sam pa čekam! A ti čekaš, odgovori i ponovo nesta ta osoba od jedva jedno 30 kilograma žive vage viška. Pa šta ću, pomislih u sebi, ipak sam ja na pravom mestu da čekam, mislim u čekaonici sam, ali mi zapade za oko i ta bujna telesna gradja i tih 30 kila viška pa se malo zamislih o toleranciji na čekanje, kao i o intoleranciji na hranu. Ali ajde, možda to za intoleranciju radi samo kod nas koji čekamo a ne i kod tih koji su očito odčekali svoje.
Sve u svemu, sačekam ja da konačno udjem kod neke moderne daktilografkinje koja je stalno nešto lupala po nekim dugmicima i gledala u televizorski ekran nekakvog kompjutera. Rece sedi, a da ni oko ne podiže s’ tog sakaćala. Neka fala, ja mogu I da stojim. Okrete se prema meni i nekim čudno hladnim jezikom reče – Sedi! Od tog milozvučnog poziva da sednem zaledi se sva krv u meni. Toliko se zaledila da me triput posle toga bola u prst ne bi li nesto procurilo. Ni kap da podje. Pa kako bi pošlo kad mi se i mozak zaledio, a kamoli krv. Shvatih ja šta mi je činiti, pa stavih prst u usta. Ona me ponovo pogleda onim svojim dragim osmehom i upita šta to činiš čovece? Otkud matori konji sisaju prste? Ma ko ce sad njoj objašnjavati, nego otkravih ja prst u ustima, zabode ona iglu, šiknu krv i po prvi put ugledah osmeh na njenom licu. Podiže ona iglu i zamahnu da me još jednom pelcuje, al’ nedadoh se ja več skočih na noge lagane i dok ona rece čekaj, ja sam vec ulazio u prvi autobus gradskog saobračaja.
Prodje nedelja, a evo skoro i druga. Čekah ja strpljivo i veoma tolerantno da vidim taj moj rezultat intolerancije. Čekah i dočekah. Stize pismo šest strana dugačko, pisano lepim mašinskim rukopisom i overeno pečatom, isto tako mašinskim.
Pročitah ga!
I evo, dragi moji najdraži a i svi vi ostali, evo pišem vam ovo pismo iz samrtne postelje normalnog života, pred odlazak u svet tolerancije. Sve što sam znao, sad znam da ustvari i nisam znao, sve što sam jeo bolje da nisam, a ovo što ću ubuduće jesti, pa bolje to da i nejedem!
Napisaše mi jasno I glasno da nikako nesmem da jedem hleb, mleko, meso, šecer i jaja! Pomislih, pa šta osta ljudi moji? Pronicljivi su oni, znali su da cu odmah to da upitam, pa me ohrabrise rekavši da imam super toleranciju na kućnu prašinu, budj i perje. Laknu mi! Rekoh od sada ima da ližem prašinu po celoj kući, budj ću da mažem… na hleb ne mogu, znači na prste, a perje mogu da jedem u neograničenim količinama. Evo vec sad osećam kako počinjem polako da letim od sreće i zadovoljstva.
Ječam rekoše možeš po malo, al nikako u pivu. Pa gde ću drugde da ga nadjem ako ne tamo? Pirinač možeš, al’ nekuvan, a ovas može kao zamena za sve te žitarice. Setih se mog pokojnog Dede koji je time hranio svoje konje i pevušio im Četir konja debela!
Dodjoh do rubrike “voce”. Konačno me ogreja sunce. Vidim može puno toga. Mogu kupine, limun, borovnice, ribizle, ma cak i trešnje mogu. Sreci nigde kraja. Počeh i da pevam onu cuvenu pesmicu “Sve pticice iz gore”, kad pročitah onaj tekst pisan malim slovima u vidu dodatnog objašnjenja. Dozvoljeno samo jedno voče jedanput dnevno u razumnim količinama, što znaci do pola šoljice za crnu kafu.
Sta mi je sve zabranjeno iz grupe mesa nisam hteo ni da gledam jer sam shvatio da me tu sunce sigurno nece ogrejati. Slucajno mi zapade za oko da smem da jedem konjetinu! Setih se Dede i njegovih konja i rekoh e neces njih jesti pa makar vise nikad mesa ne video.
Jedina svetla tacka u citavom mom netolerantnom organizmu je bila riba. Ribe smem dosta, al’ sva ona normalna imena riba su bila precrtana a neka cudna koja ni u recniku nenadjoh ostase da smem. Jedva cekam da dodje subota I da odem do mog prijatelja ribara Perice I da vidim da li takva stvorenja uopste zive u nasim vodama ili cu za to zadovoljstvo morati da odem do Novog Zelanda ili neke druge slicne destinacije.
Zbog dozvoljenog povrca koje ukljucuje sve vrste luka mora da trazim premestaj u zasebnu kancelariju, jer ako ja to ne budem trazio, trazice moje kolege koje rade pored mene. Pa ko bi pri normalnoj svesti podnosio nekog ko za dorucak jede beli luk, za rucak crni luk a za veceru praziluk. I to da bude stvar lepsa I mirisljivija, to mogu u neogranicenim kolicinama. Sreci nigde kraja! Jos kad to zabiberim, umesam u celer I bundevu, ma ima da bude kao u najboljem vegetarijanskom restoranu.
Od lekovitog bilja, tj. cajeva, samo dva nesmem da konzumiram. Nanu i lipu, a to su jedina dva koja imam u kuci. Al nema veze. Bacam se na djumbir I maticnjak samo da ih pronadjem u nekoj biljnoj apoteci gde se najverovatnije prodaju na gram!
Od ovih manje bitnih hranljivih elemenata slobodno mogu da konzumiram polen drveca, polen korova, dlake macke I kucica, kao I vunu. Na to nisam intolerantan. To mi lezi! Bar da mi med dozvolise lakse bi mi bilo da svarim sve te pikanterije.
Procitah do kraja taj svoj recept apokalipse, pade mi mrak na ove moje plave oci, gurnug ruku u dzep i izvadih svoju poslednju semenku zaostalu jos iz proslog fudbalskog prvenstva i ucini mi se da sam u bioskopu. Gledam, a ono na repertoaru onaj nas cuveni film “Vidimo se u čitulji”!
2011 Beč
Afrika
Živim u stanu prepunom detalja iz Afrike. Gledaju ljudi u ukusno poredjane maske, ručno izradjene tepihe, slike jarkih afričkih boja i pitaju me šta me navelo na tako nešto? Spominju mi da znaju puno ljudi koji su radili po svetu, naročito u Indiji i Kini, pri ambasadama, različitim predstavništvima i firmama, pa odatle donosili komade nameštaja, poneki suvenir ili nešto slično. Medjutim, kod mene primećuju da baš čitav stan liči na malu Afriku, i sve to u srcu Evrope, tj. usred Beča. Pitaju se kakva me to ogromna emocija još uvek vezuje za Afriku iz koje sam otišao pre nekih 20 i kusur godina? Pitaju se u čemu je tajna te velike ljubavi?
Razmišljam kako objasniti svu lepotu divljeg cveta nekom ko nikada nije video i nezna šta je to cvet? Kako nevernima objasniti svu privlačnost Božije igre bojama i oblicima, lepotu netaknute prirode i čar divljine kad su čitav život proveli na užarenom asfaltu? Oni koji su ikada bili u pravoj, tj. crnoj Africi, a posebno oni koji su proveli tamo malo više vremena već su sigurno čuli za čuvenu izreku – You can take me out of Africa but you can never take Africa out of me! Ili pak u prevodu, mozeš mene izvući iz Afrike, ali nikad nećeš izvući Afriku iz mene!
Jednostavno to je nešto što ti udje u krv, u svaku venu i poru tvog bića. To je nešto što nije vezano za nikakvu fizičku ljubav koja šeta na dve noge, već za nešto praiskonsko što osecamo duboko u nama a čega nismo svesni ni da postoji. To je nešto sto ne možemo tek tako objasniti uobičajenim jezikom svakodnevnih čula i osećaja. Pitanja naviru, teraju razum da ode do granica realnog i predje u svet neverovatnog. Da predje u svet mašte. I tada, iz te sulude potražnje za opšte prihvatljivim i racionalnim objašnjenjem, pred mene izroni jedna još neverovatnija misao. Misao koja muti razum. Misao koja sigurno ne rešava ništa, ali nudi nadu da je to možda u meni probudjena neka davno potisnuta nesvesna ljubav prema kolevci svih nas, ljubav prema već davno zaboravljenom izvoru čovečanstva!
2011 Beč
